Ovaj tradicionalni tekst na kraju kalendarske godine mi je sada veoma teško da pišem. Nisam iznenada dobila želju da udaram inat samoj sebi kršeći tradiciju koju sam sama uspostavila jer mi je trenutno dosadno kod kuće. Mislim da je do ove godine koja za manje od 48h sati izlazi iz upotrebe. Jedna veoma neobična godina, bez novogodišnjeg albuma, bez pravog kraja prethodne i početka nove sezone. Ipak, ponekad iz teških lekcija možemo nešto i da dobijemo (osim packi).
S tačke gledišta posla kojim se bavim, 2020-oj bi trebalo da budem zahvalna što sam završila dve važne stvari. Prva je registracija programa „Kao balerina“ kao autorskog. Mrsko prolećno zatvaranje mi je ostavilo dovoljno vremena da objedinim i iskucam obiman materijal i tako specifičan metodski pristup koji primenjujem na časovima i najzad ozvaničim. Druga je (napokon) zvanični sajt „Kao balerine“. Da nije bilo mera skraćenja radnog vremena s jeseni ne bih stigla da aktivno učestvujem u njegovom stvaranju, koje je na svojim plećima profesionalno iznela divna Ana Jelačin. I ovom prilikom joj se još jednom na tome zahvaljujem.
2020. je donela i jednu bitnu inovaciju što se samih časova tiče, na čemu takođe moram biti zahvalna. Iako mi do sredine marta online časovi klasičnog baleta nisu bili ni na kraj pameti, ušla sam u to i što je najbolje – pokazalo se kao veoma funkcionalno. Nisu svi polaznici bili u stanju da rade na taj način, na žalost. Ali za veliki broj ljudi ti časovi su predstavljali isto ono što i za mene – prozor u svet koji je kao nekakva brana sprečavao naše nerve da tokom policijskog časa ne popuste (previše) i koji je održao naš lokomotorni sistem u funkciji. Mene su posebno podsećali na moju super-moć – da učinim druge ljude srećnima. Možda bi poneki psihoanalitičar imao šta da kaže na to, a možda je u pitanju prosto sujeta. Ono što je sigurno je da od tog ego-tripa okolina ima samo koristi.
Povratak u sale na jesen je doneo i novi obavezni detalj – masku. Bila sam među onima koji su poslušali preporuke lekara (imam ih i nekoliko među polaznicima; zbog lošeg prethodnog iskustva u zdravstvenim ustanovama naročito ih kinjim na časovima). Prećeno mi je nekakvim novim Nirnberškim procesom, spaljivanjem na lomači, upućivane otvorene uvrede od strane raznih boraca za slobodu i pravo na mišljenje, ali i pozivi da se bolje informišem i optužbe da ugrožavam zdravlje mojih polaznika. Iako moram da priznam da je sa maskom teško raditi, a još teže pričati i raditi, isto tako moram da kažem da bi sve drugo bilo neodgovorno. A evo i zbog čega.
Uzmimo, na primer, da ja koja imam diplomu Zemunske gimnazije i srednje baletske škole, Filološkog fakulteta i magistraturu na Univerzitetu umetnosti, a profesionalno iskustvo u oblastima književnog prevođenja, držanja časova jezika i baletske pedagogije, želim da se bavim temom kontrole leta. Imam prava na moje mišljenje da ovo kako se sada radi ne valja. Informisala sam se kako bi to trebalo da izgleda (butleg literatura, Youtube tutorijali i slično). Pa neće piloti valjda slepo slušati kontrolore leta? Ko zna kako su oni stekli diplome? Za koliko para su se prodali? Da li biste želeli da vam ja sedim u kontroli leta i određujem kako će se tamo i šta raditi? Ja, lično, ne bih da taj posao radi bilo ko drugi osim pouzdanih profesionalaca. Jer ako ja, sa svim gorenavedenim kvalifikacijama i rukovođena pre svega svetlom zdravog razuma, sednem u kontrolni toranj i napravim red na nebu iznad Beograda, biće više mrtvih za petnaest minuta nego za celu godinu od korone. Osim toga, imam nepogrešiv kompas kada su takve stvari u pitanju – nije slepo verovanje, već poverenje u profesionalizam i struku. To dolazi od toga što jako dobro znam šta je moj posao, teoretski i praktično. Samim tim mi je jasno šta nije, ne može i ne sme biti moj posao. Prilično je jednostavno, zar ne?
Što se slobode tiče, ako vam slobodu nisu oduzele pelene u fabrikama u kojima nadoknada izgubljenog dostojanstva iznosi 300 evra, a iz kojih izlaze izduvni gasovi i otpadne vode koje uništavaju životnu sredinu, tu jednu jedinu koju imamo, ako vam slobodu nisu uzeli krediti koji se odobravaju pod lošim uslovima, ili porezi koji su nenormalno visoki, sasvim je izvesno da hirurška maska neće to uraditi. Jer nema više šta da vam uzme. Ni slobodu, a ni vazduh. Ipak sam zahvalna i onima koji su mi pretili, ostavljali uvredljive komentare i držali lekcije koje im ne pripadaju, budući da sam jako brzo morala da naučim kako da uspostavim granice (a to mi je bilo preko potrebno u ovom trenutku).
A najviše sam zahvalna svima koji su ovu godinu ostali uz mene. Koji su imali i (ponovo) imaju strpljenja i volje da prate časove online, kao i sve one koji su disciplinovano štitili jedni druge dok smo radili u salama tokom jeseni. Vaša solidarnost i ljubav prema baletu učinile su celu ovu godinu podnošljivijom i dale joj smisao. A u svemu onome (neizvesnom, pre svega) što me čeka u narednoj godini, držaću se tog primera koji ste mi dali.
Hvala i neka bude bolje (najzad)!
