Nisam uopšte olako pristala na nastup. Bilo je diskretnih predloga već neku godinu unazad. Bilo je i šale na tu temu. Ma koliko volela šalu, nisam se usuđivala na taj korak. Jedan od razloga zašto sam odabrala da radim sa odraslima bila je upravo rasterećenost od obaveze organizovanja „priredbi“.
Ali onda je došlo vreme da, na moje zaprepaštenje, „Kao balerina“ napuni deset godina. Počela su čestitanja i pitanja kako će se to obeležiti (jer mora se nekako obeležiti, Svetlana, to nije mala stvar, nemoj da si skromna…). Moja ideja da štampam cegere i bukmarkere je ubrzo preglasana u prijateljskim krugovima insistiranjem na javnom nastupu.
„Da, bre! Ne budi skromna, ceo život se kriješ i posipaš pepelom. Izađi iz ormana, stani javno ispred svog rada! Deset godina, ej! Nije mala stvar!“ Ponavljala sam u sebi rečenice koje sam prethodno čula od drugih i tako polako, ali sigurno popločavala samoj sebi put do pakla.
Bilo je teško pronaći dovoljno veliku scenu. Nisam to uspela tokom desete sezone, na moje veliko olakšanje. Zvanično, nastup je ostao kao neispunjeno obećanje za neku budućnost. Ali obećanje je obećanje. I početkom jedanaeste sezone adekvatna scena se pojavila sama od sebe. Više nije bilo bitno obeležiti dekadu rada, jer je nastup sam sebi postao svrha, posebno zato što smo se dogovorile da će ulaz biti slobodan, a publika biti umoljena da dâ dobrovoljni prilog za dvonožne i četvoronožne beskućnike. Radost i posvećenost kojom su moje odrasle učenice pristupile pripremama je bio dirljiv. Nisam se nadala tolikom njihovom odzivu, nisam se nadala tolikoj njihovoj hrabrosti. Ovo još uvek nije sredina koja dopušta taj vid slobode – pravo na izbor i pravo na javno iskazivanje izbora.
Znala sam da je ovo veliki korak za sve. Da će neočekivani skeleti iskakati iz ormana, da će sumnja i strah biti prisutni tokom celog rolerkostera priprema i da će ishod biti neizvestan do samog kraja, kao u svakom dobrom trileru sa elementima horora. Da će se oni koji budu ušli u pripreme za izlazak na scenu naći oči u oči sa mnogim pitanjima – od toga da li je trebalo to da rade uopšte, do pitanja koja se tiču najbazičnijih postavki koja su davno utkana u srž njihovih ličnosti. Ovaj zov na avanturu je predstavljao priliku za suočavanje sa mnogim nerešenim ličnim pitanjima u jednom relativno bezbednom okruženju. Ja sam se zaustavila na pitanju šta mi je to trebalo u životu i ponavljala ga svaki treći dan tokom dva meseca priprema. Jedno je bilo izvesno, niko od nas neće iz toga izaći isti. Ja sam se skromno nadala da ću uopšte izaći.
I bi i taj dan. Sve je bilo spremno u minut do dvanaest, gotovo filmski (žanr: psihološka drama, prim. autora). Štapovi su stigli na vreme, ali je prostorna proba pokazala da će na sceni biti tesno za sve. Kostimi su kasnili, nije ih bilo dovoljno, a moja divna Milica je u poslednjem trenutku smišljala kako da obuče sve balerine. Preostala dva neurona u mojoj glavi su otvorila leksikon duševnih poremećaja i listala ga poput kataloga destinacija gde će provesti dug odmor…
A onda su se svetla u gledalištu ugasila. Reflektori na sceni su postepeno otkrivali četrdeset figura u krem haljinicama, koje su stajale naspram zjapećeg mraka publike, boreći se sa sasvim očekivanom tremom, osećanjima koja su ih iz zasede čekala tokom celog nastupa, predrasudama okoline i sopstvenim nesigurnostima. Tako snažne u svojoj khkosti gledale su oči u oči skelete iz ormana i provele ih iz jednog baletskog koraka u drugi, sve do kraja nastupa. I za to zasluženo dobile aplauz.
I zbog toga mi nije krivo što sam dva meseca jela nokte (ne vidi se po meni, realno, jer sam jela i druge stvari!). A zato što sam imala privilegiju da budem deo tog njihovog procesa, dugujem im ovih pet reči: „Hvala! Ponosna sam na vas!“
