Ove godine na fotografijama sa dočeka Nove godine nedostajaće članovi nekih porodica. Prošle godine su nedostajali članovi nekih drugih porodica. Svake godine nekome neko nedostaje na prazničnim fotografijama, reći ćete, i to ti je deo života. Kao što znamo, ničiji život ne staje zbog toga.
I to je istina. Potvrdili smo je i u slučaju gardista. I helikoptera. I u slučaju naplatne rampe. I u slučaju Danke Ilić. I na pešačkom prelazu (bilo ih više, zar ne?). I u slučaju svih ubistava ispred centara za socijalni rad (a i šire) od strane prijavljenih nasilnika. I u slučajevima Dubone i Ribnikara. I kada su beskučnici skončavali na ulicama zapaljeni ili prebijeni na smrt. Ili kada smo čuli da neko nije dočekao operaciju zakazanu za Drugi Hristov dolazak. Jeste li se umorili od ovog nabrajanja? A ovo je samo delić…
Možda je poslednji trenutak da se u tišini prebrojimo i saberemo. I da razumemo da je neke stvari ponekad moguće sprečiti. I da su te stvari naša odgovornost. I da ponekad ne smemo dozvoliti da praznici budu paravan za sebičluk i ispraznost.
Svi smo pod nadstrešnicom i svi smo ugrađeni u nju neprihvatanjem odgovornosti u svim slučajevima koji su joj prethodili, a bilo ih je mnogo više od onoga što sam pobrojala, kao i nečinjenjem da do nekog sledećeg slučaja ne dođe. Odmahivanjem ruku. „Ćuti, može i gore“. „Dobro je, to nisam bio ja“.
Ali to smo mi. To sve smo mi. I oni koji nestaju, i oni koji ostaju neutešni za njima, i deca bez roditelja, i ljudi na ulici, i životinje koje niko ni ne pogleda…
Naše ćutanje i kukavičluk su krivi za to što nekih ljudi nikada više neće biti na novogodišnjim fotografijama. Pa kad već umemo tako lepo da ćutimo, učinimo to na ulici, zajedno. U ime poslednjih mrvica dostojanstva i u ime nepotrebne patnje koja se ovde predugo valja. Iz pijeteta prema svima koji nisu više sa nama, a mogli su biti.
P.S. Srećna svima Nova godina i da ne ponovimo grešku od prošlog puta! 
