Jeste li nekada pokušali da vozite bicikl sa izduvanom zadnjom gumom i iskrivljenim volanom preko polja krompira u sred noći, a da vas je pre dvadesetak kilometara ustopirao mamurni grizli koji vam je trenutno svom težinom navaljen na leđa? Nisam ni ja, ali verujem da je osećaj veoma približan onome kako sam se provela tokom prethodne sezone.
Septembar. Ne ulazimo u sale u trenutku kada svi drugi hrle posle prve pobede nad koronom i svih prolećnih i letnjih zatvaranja. Razumljivo, naravno. Trebalo je izdržati pritisak svih koji su željno iščekivali povratak u salu. Gledali ste GOT, većinom? Sećate se čuvene scene kada Hodor drži vrata? E pa takav je bio septembar.
Oktobar. Najzad povratak u sale. Ali sa maskama. Trebalo je opravdati taj potez. Izdržati pritisak ljudi kojima je to bio suvišan rekvizit, ljudi kojima je to bio zločin protiv čovečnosti, hiljadu pitanja zašto, neverica da ima razloga za nošenje, nerazumevanje procesa prenosa virusa… Ipak, želja da se vežba u sali posle pola godine provedenih u online izdanju je jača i grupe se formiraju. Znate ko je Mandrak Mađioničar? E, pa oktobar je zahtevao da se bude baš taj lik u nekim ozbiljnijim epizodama istoimenog stripa.
Novembar, pred kraj. Jasno je kao dan da se situacija sa virusom pogoršava. Postepeno dolazimo do objave o skraćenju radnog vremena na 17:00h. U deset dana dva puta pravim reorganizacija časova, da bismo se vratili na online izdanje. Ponovo. Trećina polaznika otpada za online časove, jer nemaju uslove da ih prate od kuće. Grupa u Pančevu se gasi jer je knjiga spala na tri slova (doslovno). I tako u novembru ovladavam okultističkim veštinama Alistera Kroulija i to onima koje je stekao tek pošto se upokojio.
Januar, prva polovina. Stižu za naplatu zaostala dugovanja za poreze i doprinose za državna davanja od proleća prethodne godine. U trenutku kada mi, zapravo, i nije omogućeno da radim. Da država ima veoma visoko mišljenje o preduzetnicima, znam to po zakonu koji se tiče plaćenog bolovanja i odsustva bilo kog tipa. Skoro kao potomak Kal-Ela, preduzetnik neće biti bolestan, a decu će rađati u letu između dnevnog posla i misije da spreči katastrofu koju Dr No upravo pokreće sa nekog zabačenog ostrvca u Tihom okeanu. Sve je logično, znam.
Januar, druga polovina. Opet pritisak da se što pre vratimo časovima uživo. Grupe se krune, nemaju svi strpljenje za neprekidne izmene. Osećam se kao Pinokio koji se postepeno pretvara u magarca u Obećanoj zemlji.
Februar, ponovo u sali. Grupe relativno stabilne. Deo polaznika se vratio na časove, deo novih entuzijastično kreće. Ja se osećam skoro kao Spajdermen koji je pobedio Zelenog Goblina. Eto, uprkos svemu, ipak isplaćujem troškove rada, kao i dugovanja državi za svu njenu pomoć s početka pandemije, a uspevam i dete da odvedem na kolače…
A onda stiže sredina marta. U nedelju uveče saznajemo da se od ponedeljka menja režim rada. Imam na raspolaganju 24 sata da smislim šta dalje i priliku da doživim isti toliki broj nervnih slomova (koju koristim, sa zadovoljstvom). Ali sve što uspevam da smislim je povratak u online izdanje… U aprilu smo ponovo pobedili koronu, makar delimično, ali se ne vraćaju svi u salu, umorni od stalnih izmena režima rada i mog insistiranja na nošenju maski u zatvorenom. Ali barem ostajemo do kraja sezone u živom kontaktu. Sa maskama. I u manjim grupama, u skladu sa poslednjim izrečenim (takođe danas za sutra) merama. Poput Mojsija koji razdvaja mrtvo more, pravim raspored dolazaka u salu tako da svi polaznici pohađaju časove dva puta nedeljno, a da ne bude gužva.
Da su se Heroes popeli na prste u poslednjih mesec i po dana ove sezone je na nivou Starozavetnog čuda, takođe. Da su u poslednjih dva meseca svi savladali program koji je mahom namenjen da se savlada tokom jedne sezone, svako prema svom nivou, je približno pobedi koju Betmen izvojuje na kraju Milerovog „Povratka mračnog viteza“. Uprkos svemu, već iscrpljen i onemoćao, snagom volje sprovodi svoj lukavi plan uz pomoć devojčice Robina i ceo truli sistem može da mu pljune pod prozor.
Sedma sezona je za „Kao balerinu“ bila test izdržljivosti, nešto između stripova o maskiranim herojima i video-igrice. Nadam se da će iduća sezona više ličiti na strip iz Mikijevog zabavnika. Ili barem na Sulju Veličanstvenog.
