Kao što već znate, najavili smo intenzivni kurs (12 termina po 90 minuta, raspoređenij na dve nedelje). I (na moje iznenađenje) preživeli ga. Prilažemo sledeće fotografije kao corpus delicti.
Zasluge za preživljavanje u velikoj meri odlaze Luliju, koji je sa nama u sali izdržao od početka do (ne tako gorkog) kraja i stoga zasluženo poneo titulu zvanične maskote našeg intenzivnog kursa. Ne, nisam gadljiva na zloupotrebu životinja i dece u reklamne svrhe.
Osim Lulija, bilo je tu još nekih koji su se muvali po sali i trošili jedni drugima dragoceni kiseonik i kubne santimetre prostora. Što je došlo kao iznenađenje ovog puta (jer ja sam naivno računala da je jul, ergo vrelo je i normalan svet ide na odmor umesto da se raduje da ga neka OCD osoba dve nedelje zlostavlja u baletskoj sali), ali sasvim usklađeno sa radnim nazivom kursa – Die hard. Kako niko nije ni u nesvest pao, a kamoli umro, uspeh moje ovogodišnje misije je upitan.
Svaki drugi dan na kursu se radio excercices na prstima. Svi oni kojima žuljevi od sandala i bolovi u stopalima natečenim od vrućine nisu bili dovoljni, uživali su u svakom minutu ovog segmenta kursa. Ostali su rasparčavali listove izvodeći iste te korake na poluprstima, čisto da se bol razlije i iznad regije skočnog zgloba.
I na kraju, pošto je gorepomenuta ekipa od koje Luli nije mogao najbolje da dremka u sali jer ga je pipkala, nosala i mazila svako malo između vežbi, uspela da umre muški (a i ženski, jer ipak je ovo Balkan), vaskrsla je kao vile iz II čina baleta Giselle.
P. S. Dobronameran savet svima – ne kačite se sa odraslima koji uče klasičan balet “pod stare dane”. Nemate pojma na šta su sve spremni.
