Za nama je celih deset meseci kontinuiranog rada u salama. I brojkama (10). Nismo imali nijedan prekid ili promenu režima rada. Prvi put nakon dve godine, u osmoj sezoni druženja.
Zaboravili smo brzo kako smo, naprasno zatvoreni po kućama, vežbali gledajući se preko ekrana, dok su nam oko nogu trčala sitna deca i (ne tako sitni) kućni ljubimci, pod stopala podletale lego-kocke, a tepisi i itisoni nam završavali pedikir na battement tendu ili rond par terre. I to bih volela da izbrišem iz sećanja. Jer je pritisak tog trenutka bio neizdrživ.
Zaboravili smo i kako nas je u nekom trenutku sačekala zabrana rada nakon 17:00h, pa smo se svi ponovo prebacili na online režim. Ja sam odlazila u salu (jer je u kući postojala više nego realna šansa da slomim vrat preko nekog od pasa ili mačaka, ili da zaglavim robiju zbog nekog od ukućana; pošto se ništa od svega nije dogodilo, treba verovati u čuda) i odande, poput osobe sa narcisoidnim poremećajem, gledala u sopstveni odraz na ekranu i nadala se da svi oni govori i objašnjenja koja upućujem sama sebi dopiru do vas sa druge strane i da uspevate da se snađete sa vežbama. I to bih volela da mogu da zaboravim. Jer mi nije prijalo da radim sama. I nije mi prijalo da ne mogu da vas ispravim svaki put (moj OCD je bio izložen stravičnoj frustraciji tom prilikom i nije mu pomoglo ni prejedanje slatkim).
Zaboravili smo i kako je izgledalo vežbati pod maskama. I sa kojim obzirom smo postupali jedni prema drugima u tim trenucima. Nadam se da ćemo tu vrstu žrtve koju smo tada bili spremni da podnesemo za druge upamtiti.
Ne želim da zaboravim koliko ste uvek bile (i jeste) tolerantne na razne uslove rada. I ne zaboravljam.
I nikada neću zaboraviti vašu posvećenost časovima i volju da vežbate. Jer svi znaju da mene najviše od svega fascinira da neko želi da ga mučim na časovima klasičnog baleta. I da će preko svih svojih obaveza, muka i buke u kojoj živimo, naći volje da dođe do sale, presvuče se i stane za baletski štap. Bravo!